Štef i Ivek krenuli na skijanje… Vozili se nekoliko sati i uhvati ih jaka oluja. Primijete neku farmu i zamole zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
– Ma znam da je vani grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati, ako vam dopustim da prenoćite u kući – reče udovica.
– Ne brinite! – reče Štef – Mi ćemo prespavati u štali, a čim oluja prestane, odlazimo!
Žena pristane i njih dvojica prespavaše u štali.
Do jutra je oluja prestala i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju.
Godinu dana nakon toga, Štef dobije pismo od nekog odvjetnika. Kad ga otvori, shvati da se radi o odvjetniku one zgodne gospođe s farme.
Čim je pročitao pismo, ode on kod Iveka, pa ga pita:
– Čuj, sjećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je uhvatila oluja?
– Da, sjećam se – kaže Ivek.
– Jesi li ti možda usred noći ustao i posjetio gospođu?
– Pa, jesam – reče Ivek, zacrvenjevši se jer ga je Štef ”pročitao”.
– I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umjesto da joj kažeš svoje?
Ivek je načisto problijedio kad je čuo pitanje, pa neko promrsi:
– Da, jesam. Oprosti, znaš da sam se šalio. Zašto pitaš?
– Nedavno je umrla. Danas sam dobio pismo od njenog odvjetnik, piše da je svu svoju imovinu meni ostavila – kaže Štef.
